Zoran Paunović: Ako je kapa s praporcima, kultura je ismejana i ponižena

 

Zoran Paunović, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, prevodilac neprevodivog Džojsa i „onog Šekspira”, rokenrol esejista, predsednik žirija NIN-ove nagrade, dopisni član SANU. Premalo nam je ovo prostora da napišemo čak i neku kraću verziju radne biografije profesora Paunovića, te ćemo odmah preći na pitanja. S obzirom na to da je za dopisnog člana SANU izabran nedavno, započeli smo ovaj razgovor čestitkama. 

Zoran Paunović
Zoran Paunović  (foto: privatna arhiva)

Na samom početku da Vam čestitamo na članstvu u jednoj instituciji kakva je SANU. Drago nam je da su odlučili da podmlade svoje redove.

ZP: Hvala. Slagao bih kad bih rekao da i meni nije drago. Nije reč samo o priznanju koje, dabome, prija, nego i o otvaranju čitavog jednog novog polja mogućnosti za rad u oblastima kojima sam posvetio svoj, sad već podugačak, radni vek. Nije tu reč o meni, nego o književnosti i kulturi kojima sam taj vek posvetio: imaću, jednostavno, više mogućnosti da ističem ono što  u književnosti i kulturi smatram vrednim i što želim da podelim s drugima. Naravno, radujem se i značajnom proširenju mogućnosti za susrete i saradnju s nekima od najznačajnijih stvaralaca u našoj nauci i umetnosti.

Kad smo već kod toga, kako komentarišete previranja unutar naših najstarijih (akademskih) krugova? Da li mislite da je to odraz (ne) vremena u kome živimo? I ako mislite, da li smatrate da bi ipak trebalo da se distanciraju od prepucavanja po medijima?

ZP: Sigurno je da nije dobro kad unutrašnja sporenja u bilo kojoj instituciji (ne samo u SANU) postanu predmet javnih razgovora i komentara, često zasnovanih i na netačnim informacijama. Treba, međutim, reći i to da sporovi koji su proteklih meseci, a povodom nedavnih izbora u Akademiji, zabavljali javnost, potiču uglavnom od pojedinaca koji u ovoj i nekim prehodnim prilikama nisu uspeli u nastojanju da postanu njeni članovi. Njihovo nezadovoljstvo jeste razumljivo, ali nije uvek i opravdano. Inače, sukobljavanje mišljenja normalno je, pa i poželjno, u svakoj zajednici čiji pripadnici imaju naviku da misle svojom glavom. Neprijatne i često nakazne posledice jednoumlja s kojima se svakodnevno susrećemo, to neporecivo potvrđuju. 

Gde je sloboda?

„Slobodu ili imate u sebi, ili je nemate.

Ako je imate, svejedno je da li se nalazite u školskoj klupi, gradskom autobusu, ili na zelenoj livadi.

Ako je nemate, isto tako.“

Nama je vest o Vašoj kandidaturi bila poprilično iznenađujuća, priznajemo, ne samo sa age aspekta. Ako posmatramo članstvo SANU kao najviše moguće priznanje i čast, Vi to nesumnjivo zaslužujete. Međutim, ne možemo, a da se ne zapitamo kako se tu uklapa ona (rokenrol) sloboda o kojoj često govorite?

ZP: Slobodu ili imate u sebi, ili je nemate. Ako je imate, svejedno je da li se nalazite u školskoj klupi, gradskom autobusu, ili na zelenoj livadi. Ako je nemate, isto tako. Sloboda nije pitanje okolnosti u kojima se nalazite: ona je stanje svesti. Što znači da nijedna institucija ne može da joj naudi, ma kakva ona bila. A SANU, da naglasim još jednom, nipošto nije institucija koja sputava slobodno mišljenje, naprotiv.

Kad smo već kod slobode, šta je za Vas sloboda? Da li čovek zaista može biti zarobljen i u orahovoj ljusci, a ipak se smatrati kraljem beskrajnih prostora?

ZP: Na to pitanje sam, nadam se, bar delimično odgovorio u odgovoru na prethodno. Tome mogu još samo da dodam to da ljudska istorija obiluje primerima stvaralaca koji su praktično ne izlazeći iz svoje sobe, kuće, ulice ili grada, stvorili dela uz koja nije nimalo neumesno upotrebljavati teške reči kao što su večnost i beskraj.  I naravno, mnogo je i onih kojima nikakve fizičke i duhovne okolnosti, ma kako liberalne bile, ne mogu podariti slobodu, onih kojima je čitav svet tesan, i to pre svega zato što im je tesno u vlastitoj glavi.

Kako komentarišete sukob na relaciji Štulić – Šerbedžija? Da li je  Štulić dostigao tu slobodu?

ZP: Reč je o dvojici umetnika koji su nas svojim delima izuzetno mnogo zadužili, pa sasvim iskreno smatram da im treba prepustiti da svoje sporove sami rešavaju, a da mi za to vreme nastavimo da se nesmetano divimo njihovim ostvarenjima. A Štulić, sasvim nesumnjivo, jeste dosegao  slobodu. I da dodam:  stekao ju je herojski pošteno, tako što se odrekao slave i novca i otišao, možda ne predaleko, ali dovoljno daleko da na miru može da peva sevdalinke, igra fudbal i prevodi Homera. 

Kada ste Vi (na fakultetskim predavanjima, promocijama, *besedama*) slobodni da budete svoji, drugačiji od svih i ako je potrebno, i od samoga sebe?

ZP: Čovek je, čak i ako je taj čovek nekakav predavač, uvek svoj ukoliko govori iskreno – ukoliko, dakle, govori ne ono što zna da bi trebalo da kaže, već ono što zaista misli. To podrazumeva neprestano preispitivanje utvrđenih i kanonizovanih vrednosti , u mom slučaju pre svega književnih. Kad o njima govorite iz malo promenjenog ugla i bez one smrtne uozbiljenosti koju govor o književnim klasicima obično podrazumeva, time makar stičete priliku da – u skladu sa svojim mogućnostima – o njima kažete i ponešto novo i sveže, ili makar zanimljivo, umesto da ponavljate odavno naučene lekcije i pohabane istine. Tako se nekako i biva svoj, s tim što ne treba težiti da se po svaku cenu i bez argumenata bude drugačiji od svih. Ta egzibicionistička, lažna originalnost, lako se prozre, a potom i prezre.  A drugačiji od samoga sebe jednostavno morate bivati iz godine u godinu, iz dana u dan: jer, kad vam postane dosadno sa samim sobom, sasvim je izvesno da će onima kojima se obraćate biti još dosadnije.  Zbog toga je dobro menjati se – makar i nabolje.  

Književnost vs. muzika

„Za književnost je neophodna tišina, koje danas ima premalo, i mir, koga ima još manje;

da pevate u sebi, možete bilo kada i u bilo kojim okolnostima.“

 

Na čemu radite ovih dana (NIN se ne računa, znamo da čitate)? Da li planirate da izdate još neku knjigu eseja do kraja godine?

ZP: Sami ste odgovorili na pitanje: onaj ko mora da za kratko vreme (jer kao da, iz ko zna kog razloga, svi čekaju kraj godine da objave svoje romane) pročita više hiljada stranica, teško da ima vremena da pokuša da poneku i sam napiše. Ne samo zbog toga, nova knjiga eseja moraće malo da pričeka: neskromno i ambiciozno se nadam da će čekati samo do naredne godine, do neke pozne jeseni.

Ono što nas ljudi uglavnom pitaju je da li će biti drugog izdanja zbirke eseja Istorija, fikcija, mit. Mislimo da je razlog istoimena fe-no-me-nal-na FB stranica, ali nismo mi hvalisavi. Dakle, hoće li?

ZP: Ko bi to znao: u ovom trenutku, siguran sam, to ne zna ni njen izdavač (uz sasvim realnu pretpostavku da će izdavač ostati isti, pošto imamo besprekornu, zapravo prijateljsku saradnju). Ako ne pre – ovo govorim napola u šali – sigurno će ponovo izaći jednog dana, kad budem imao dovoljno knjiga za kakva-takva „sabrana dela“: među njima će sigurno biti i Istorija, fikcija, mit. Ako taj dan ikad dođe.

Da spomenemo i nove knjige starih eseja koje je u proteklih godinu dana objavila Geopoetika. Čini se da je Doba heroja (zbirka eseja o vezi rokenrola i književnosti) privukla mnogo više pažnje nego zbirka Prozor u dvorište (eseji o engleskoj, američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka). Obe su nesumnjivo jednako vredne, i sasvim je razumljivo da je druga možda zanimljivija i bliža studentima anglistike i onima koji se bave književnošću ili prevodilaštvom, ali da li je razlog možda upravo i ona sloboda o kojoj smo govorili, koju rokenrol poseduje u mnogo većoj meri nego klasična književnost, recimo?

ZP: Čini mi se da je sasvim prirodno – a čini mi se i da je dobro što je tako – to što muzika dopire do srca i umova većeg broja ljudi nego književnost. Jer da biste osetili lepotu i dubinu muzike, ne morate čak ni da znate da čitate; da biste osetili o čemu pevaju Dilan ili Morison (zvuči čudno, ali zaista je tako), ne morate da znate jezik na kome pevaju. Jezik muzike, ukratko, univerzalniji je od jezika književnosti, i možda je u tome deo odgovora na pitanje zašto su tekstovi o muzici mnogima zanimljiviji od tekstova koji se bave književnošću. Osim toga, knjiga koje se bave muzikom i popularnom kulturom kod nas i nema previše,  što takođe može biti razlog za pojačano interesovanje za takve knjige.  A tu je, naravno, i sloboda koju spominjete: do nje se – da se vratim na početak odgovora na ovo pitanje – svakako lakše i brže stiže posredstvom muzike, nego posredstvom književnosti. Za književnost je neophodna tišina, koje danas ima premalo, i mir, koga ima još manje; da pevate u sebi, možete bilo kada i u bilo kojim okolnostima.

Svi znaju engleski

„Ne samo da svi znaju engleski, nego i svi znaju svoj maternji jezik.

Tačnije, misle da znaju.“

U zbirci eseja Prozor u dvorište osim književnom kritikom bavite se i prevodilaštvom, tj. problemima sa kojima su prevodioci suočeni, a što u velikoj meri utiče na čitaoce. Ta priča je toliko puta ispričana, a opet, stanje se ne menja. Prevodom se bavi ko kako stigne, dok su kriterijumi „stabilni k’o koridorski zid“, što bi rekao naš omiljeni akademik. Zanima nas šta bi konkretno moglo da se preduzme po ovom pitanju? Šta biste savetovali izdavačima, koje konkretne korake da preduzmu?

ZP: Nije tu potrebna nikakva velika mudrost, već pre svega dobra volja – koju, nažalost, kod nas pokazuje vrlo mali broj izdavača. Dobra volja da se komercijalni uspeh podredi svesti o kulturnom značaju izdavaštva, dobra volja da se brzina podredi kvalitetu, dobra volja da se umesto jeftine prevodilačke radne snage angažuje kvalitetna prevodilačka radna snaga, i tome slično. Konkretnije, svaki izdavač suočen je sa suštinskom dilemom u određivanju sopstvenog prioriteta: zarada ili kvalitet (retki izuzeci u kojima je ove dve kategorije moguće potpuno pomiriti, samo potvrđuju pravilo). I naravno, mnogo je više onih koji se odlučuju za zaradu: kvalitet, ako se usput i slučajno dostigne, ne smeta – ali nije na prvom mestu. Otuda toliko prevedenih knjiga potpisanih imenima prevodilaca koji to zapravo nisu.

Jedan od rezultata pogrešne politike jeste i prevod romana Sati iz 2003. godine. Šta mislite, šta je to što natera osobu da se lati tako ozbiljnog posla, a da pritom ne poseduje neophodne kvalifikacije, znanje, bilo kakav osećaj za ono u šta se upušta? Da li je problem upravo u onoj čuvenoj tvrdnji da „svi znaju engleski“? Da li bi od toga trebalo poći, to prvo razgraničiti?

ZP: Ne samo da svi znaju engleski, nego i svi znaju svoj maternji jezik. Tačnije, misle da znaju. Jer, poznavanje jezika (i jednog i drugog) na nivou sposobnosti za elementarnu komunikaciju nije ona vrsta znanja kakva je potrebna za književno prevođenje. Tu postoji i ona neophodna kategorija takozvanog „osećaja za jezik“, za koju ne postoji ni jasna definicija, ni utvrđeni kriterijumi. A pošto kriterijuma nema, prevodilac može da postane praktično svako ko to poželi, ukoliko izjavi da „zna jezik“ – i dabome (i nažalost, najčešće presudno), ukoliko za svoje usluge ne traži previše. Tako imamo paradoksalnu situaciju da je za mnoga manje složena i manje odgovorna zanimanja neophodna makar nekakva diploma, a za prevođenje – baš nikakva. Naravno, činjenica je (potkrepljena mnogim nesrećnim primerima) da ni diploma o znanju odgovarajućeg jezika nipošto ne garantuje da njen nosilac može da bude uspešan prevodilac, no to je već druga, posebna priča.

Pre nekoliko godina je Britanski savet, uz podršku Ministarstva prosvete, omogućio neanglistima da predaju engleski u državnim školama, ukoliko polože ispit i dobiju sertifikat. Šta mislite o ovome? Da li i ovakvi potezi šalju pogrešnu poruku i pogoduju gorespomenutoj rasprostranjenoj tvrdnji, a zatim se to dalje širi na ostale sfere ovog poziva?

ZP: Bila je to pre svega uvreda za školovane angliste – tačnije, obezvređivanje njihovog višegodišnjeg truda. Jer, s radom u nastavi drugačije je nego s književnim prevođenjem: tu je diploma o završenim studijama jezika koji nameravate da predajete u školi sasvim sigurno neophodna. Neko ko „zna jezik“, može da drži privatne časove konverzacije, pod uslovom da pronađe učenika kome će takav nastavnik odgovarati. Za učionicu je ipak potrebno pravo, institucionalizovano i „overeno“ znanje. Povrh svega, bojim se da nije dalek put od tvrdnje da svako ko „zna engleski“ može da predaje u školi, do zaključka da nam, pošto „danas svi znaju engleski“, nastava tog jezika nije ni potrebna. Zato, kratko i jasno: nastavu engleskog treba prepustiti anglistima – za „dobrovoljce“ postoje i druga, podesnija zanimanja. 

 

„Tek je sedam godina kako radim na tom prevodu…“

 

Da se okrenemo dobrim prevodima i pohvalimo nov prevod romana Sati u izdanju Arhipelaga (2018) i fenomenalnog prevodioca. Tip je, što bi rekli mladi, razbio. A da li bi se usudio da prevede Gospođu Dalovej?

ZP: Nekoliko rečenica (citiranih u romanu Sati) već je preveo. To može, ali ne mora da znači da će jednog dana prevesti i ostatak. Jer ima pisaca koje ne samo poštujete, nego i volite, ali kad o njima počnete da razmišljate „prevodilački“, shvatite da se radije ne biste usudili da pokušate da ih prevodite – upravo zbog pomenutog poštovanja i ljubavi. E, takav je slučaj za mene Virdžinija Vulf. Bar za sada.

Virdžinija Vulf je obožavala Džojsa, poznato je. Nećemo Vas ništa pitati o Uliksu, ali pogađate o čemu hoćemo. Pa, kako napreduje Finnegans wake?

ZP: Tek je sedam godina kako radim na tom prevodu, i možda je još rano za davanje bilo kakvih određenijih prognoza o završetku posla. Optimisitički i ambiciozno, zadao sam sebi da ga završim za vreme kraće od onog koje je Džojsu bilo potrebno da ovo delo napiše. A pisao ga je sedamnaest godina. Ne žurim, jer to i nije delo koje se može prevesti na brzinu, a i zbog toga što znam da će mi biti žao kad taj prevod završim – jer reč je zaista o jedinstvenom i neponovljivom iskustvu. Znam da ovo zvuči kao ne preterano ubedljiv izgovor za sporost, ali zaista je tako. A i sporost postaje lakše oprostiva kad je preimenujemo u temeljnost.

Prevod romana Uliks
Prevod romana Uliks (Geopoetika, 2002) (foto: Istorija, fikcija, mit)

Otkrijte nam još jedan naslov koji planirate da prevedete, ili već prevodite?

ZP: Ostalo je, na primer, još nekoliko romana Dona DeLila koje bih voleo da prevedem: to su, pre svih, Vaga i Beli šum. Mislim da ovaj pisac ima – i u svetu i kod nas – znatno manje čitalaca nego što zaslužuje, pa me i to motiviše da nastavim da radim na prevođenju njegovih dela. Trenutno, inače, ne prevodim ništa – osim tu i tamo Finegana, koliko mi vreme i inspiracija dozvole.

Šta biste savetovali mladim, neafirmisanim prevodiocima?

ZP: Možda pre svega to da treba prevoditi dela za koja prilikom čitanja osećate želju da ih podelite s drugima, ona koja odmah po završetku čitanja poželite da pročitate još jednom, ona koja dok ih čitate na izvornom jeziku možete da „čujete“ na jeziku na koji ćete ih prevesti. Takođe, važno je i ne pristajati na „nepristojne“ rokove, pošto iznuđena brzina neretko zna da se obije o glavu i izuzetnim prevodiocima: za svako delo postoji nekakav minimum vremena koji je neophodan da bi se prevelo kako valja. Naravno, svestan sam da uslove koje spominjem nije lako ispuniti, naročito ako vam je prevođenje važan izvor prihoda, ali je dobro bar ponekad ispuniti neke od njih.

Elitizam (ni)je greh

 

„Svako ima pravo da čita šta želi, svako može da napiše knjigu i poveruje da je time dokazao svoju genijalnost i neodoljivost, ali ne treba ponižavati knjige i književnost tako što ćemo svaki predmet koji fizičkim izgledom podseća na knjigu nazivati knjigom, a svaki niz povezanih rečenica objavljenih u tim naizgled knjigama nazivati književnošću. Tako se gube kriterijumi, a gubitak kriterijuma vodi urušavanju sistema vrednosti, a kad se izgubi sistem vrednosti, onda je sve dozvoljeno – u književnosti, kulturi i svakodnevnom životu.

 

Bliži se Nova godina, i ne, nećemo Vas pitati gde ćete, ali za književne krugove su ti dani posebno važni. Ove godine Vam je odgovornost za nijansu veća nego prethodne (ako se ne varamo, sada ste predsednik žirija NIN-ove nagrade), pa nam recite šta sve donosi ta nova odgovornost, ako uzmemo u obzir i količinu prašine koja se podigne svake godine?

ZP: Odgovornost je velika, ali je zadatak suštinski jednostavan: odabrati – po svojim estetskim kriterijumima i po svojoj savesti – najbolje romane, a na kraju i najbolji roman. A prašina koju spominjete podiže se pre svega zato što ljudi, kad je reč o književnim nagradama i priznanjima, vole da se bave kalkulacijama i nagađanjima o tome ko će za koga glasati, uzimajući pritom u obzir gotovo isključivo vanknjiževne kriterijume tipa ko je s kim „dobar“ a ko za nekog ne bi glasao sve i da napiše Braću Karamazove. Zbog toga „upućeni“ najčešće pogreše s prognozom. Jer NIN-ov žiri, jednostavno, bira najbolji roman, a ne najpodesnijeg dobitnika.

 Kako Vam se čine ovogodišnji naslovi, u pogledu odnosa kvantitet-kvalitet?

ZP: Odnos kvantitet-kvalitet bio bi znatno bolji u korist kvaliteta, da nije činjenice da je danas zapravo vrlo lako objaviti knjigu, pa među korice dospevaju mnoga dela na kojima bi trebalo još dosta raditi – ili ona koja nije trebalo ni započinjati. Srećom, dobrih i odličnih pisaca još ima, pa tako svake godine dobijemo nekad tri, nekad pet, a nekad i desetak dela koja će biti čitana i u godinama koje dolaze. Uzmemo li u obzir stanje u našoj kulturi, posebno u izdavaštvu, to nipošto nije malo.

Poslednja dva, tri Sajma obeležila je i pomama za knjigama koje se baš ne bi mogle svrstati u hochliteratur, ako bi se uopšte mogle svrstati u bilo kakvu književnost. Da li bi osuda tih pojava mogla da se okarakteriše kao elitizam ili je to prosto stvar zdravog razuma?

ZP: To nesumnjivo jeste stvar zdravog razuma, pa i neke vrste duhovne ekologije. Svako ima pravo da čita šta želi, svako može da napiše knjigu i poveruje da je time dokazao svoju genijalnost i neodoljivost, ali ne treba ponižavati knjige i književnost tako što ćemo svaki predmet koji fizičkim izgledom podseća na knjigu nazivati knjigom, a svaki niz povezanih rečenica objavljenih u tim naizgled knjigama nazivati književnošću. Tako se gube kriterijumi, a gubitak kriterijuma vodi urušavanju sistema vrednosti, a kad se izgubi sistem vrednosti, onda je sve dozvoljeno – u književnosti, kulturi i svakodnevnom životu. Čemu to vodi u konačnom ishodu, sasvim je jasno. I zbog toga, pored ostalog, treba čuvati i negovati književnost, onu pravu.

Da li Vi i  dalje uživate u Sajmu knjiga? Kako komentarišete ovogodišnja propratna dešavanja i uvažene goste? Kuda smo se to zaputili (osim u Nemačku)?

ZP: Nesumnjivo je dobro što postoji Sajam knjiga – uprkos svim objektivnim i subjektivnim zamerkama kojima ga tako često dovodimo u pitanje. Dobro je da knjige – a na Sajmu ih, naravno, ima svakojakih, pa i dobrih, vrlo dobrih i odličnih – uspevaju, makar jednom godišnje, da okupe tolike ljude na jednom mestu. A šarenilo književne ponude podrazumeva i šarenilo gostiju: nije svako od njih podoban svačijem ukusu, ali šarenilo je ipak bolje od ništavila. Ne bi valjalo da Sajma nema. 

Šekspir nam je sasvim dovoljan (?)

Nije diplomatski, nego sasvim iskren odgovor: i Šekspir i Džojs.

 

Ok. Pazite sad: Šeskpir ili Džojs? I zašto?

ZP: Nije diplomatski, nego sasvim iskren odgovor: i Šekspir i Džojs. Prvi je kao niko pre i posle njega umeo da pronikne u ljudsku dušu, drugi je vladao genijalnom sposobnošću da u reči pretoči i najtananije titraje te duše, da izrazi neizrecivo.  Zato ne mogu da ih razdvajam, niti da pravim izbor između njih dvojice: slutim da ni samom Džojsu ne bi bilo pravo kad bih ga stavio ispred Šekspira.

Za potrebe programa realizovanog na Kulturnoj Olimpijadi i postavljanja predstave u režiji Nikite Milivojevića preveli ste Henrija Šestog. Na trenutke se zaista čini da su nam dodeljene iste uloge i da izlaza nema. U tom smislu – Henri ili Jovana?

ZP: Ako tu dilemu shvatimo kao dilemu između razboritosti i pobune, odgovor je donekle sličan odgovoru na prethodno pitanje. Pobuna (ako teži konačnom uspehu, a ne tek oslobađanju nagomilane negativne energije), mora da bude kontrolisana razboritošću – ne samo zato da bi uspešno ostvarila cilj, već i zbog toga da bi umela da odgovori na ključno pitanje: šta činiti posle pobede? A na unapred dodeljene uloge nipošto ne treba pristajati: u takvom stavu nema ni razboritosti ni pobune.

Nazire se kraj agoniji, ne brinite (mislimo na intervju, ovo drugo neće skoro). I kad smo već kod agonije, šta se dešava sa kulturom kada se kapa vidi kao kruna?

ZP: Ako je kapa s praporcima, kultura je ismejana i ponižena.

Čini nam se i da Bura verno oslikava našu svakodnevnicu. Da li biste preveli i tu dramu, ako bi se ukazala prilika? Bilo bi zanimljivo videti (i čuti) to na sceni.

ZP: Bih, naravno. Ili je možda – bez imalo lažne skromnosti – ispravnije reći: pokušao bih da je prevedem. Jer, reč je o jednoj od najpoetičnijih Šekspirovih drama, čije bi prevođenje zasigurno predstavljalo teži zadatak nego prevođenje, na primer, Henrija VI, uz svo poštovanje za visoke vrednosti i ove druge drame. Bura se, pored ostalog, odlikuje i obiljem vrhunske poezije – ponajpre u Prosperovim solo-tačkama, ali isto tako i u Arijelovim, pa i Kalibanovim monolozima, ili razgovorima Mirande i Ferdinanda. Kad ovako krenem da nabrajam, počnem i da pomišljam da možda i ne bi bilo prepametno upuštati se u prevod takvog monumentalnog dela. No ipak, kad bi se pojavio neko – kao što se kad je o Henriju reč pojavio Nikita Milivojević – ko bi poželeo da Buru postavi na scenu baš u mom prevodu, sasvim je izvesno da ne bih odoleo tom izazovu.

Gde je Godo?

„Danas, i ovde, i Semjuel Beket bi pao na ispitu kad bi izvukao to pitanje.”

 

Često Vas pitaju koje su knjige najviše uticale na Vas. Mi ćemo Vam postaviti pitanje malo drugačije, onako spomenarski: omiljena knjiga?

ZP: Mislim da postoji jedna koju u odgovorima na ovakva pitanja nikad nisam spomenuo, a trenutno mi je u prvom planu: to je Andrićeva Prokleta avlija – zbog veličanstvenog pripovedanja i duboke mudrosti, ali i zbog zastrašujuće aktuelnosti u današnjem vremenu.

 I završićemo ovaj razgovor pitanjem za milion (kanadskih) dolara: gde je Godo?

ZP: Danas, i ovde, i Semjuel Beket bi pao na ispitu kad bi izvukao to pitanje.

 

 

 

Leave a Comment

%d bloggers like this: