Prenosimo vam oproštajno pismo Virdžinije Vulf u prevodu Zorana Paunovića, objavljeno u romanu Sati Majkla Kaningema (Arhipelag, 2018).
Lenard se penje uz stepenice do salona da bi čuo vesti. Na stolu pronalazi beli koverat, adresiran na njegovo ime. U njemu pismo.
Najdraži,
Uverena sam da ponovo
počinjem da ludim: osećam da ne možemo
još jednom proživeti onakvu strahotu.
Ovog puta se neću oporaviti. Počinjem
da čujem glasove, i ne mogu da sredim misli.
Zbog toga činim ono što mi se čini da je najbolje. Podario
si mi
najveću moguću sreću. Na svaki način bio si sve što čovek
može biti. Ne verujem da je moglo postojati dvoje
srećnijih ljudi pre no
što je nastupila ova strašna bolest. Ne mogu
više da se borim, svesna sam da ti remetim život, da bi bez mene
mogao da radiš. A znam i da hoćeš.
Vidiš da čak ni ovo ne umem da napišem kako treba. Ne mogu
da čitam. Želim samo da kažem da
svu sreću svog života dugujem tebi.
Bio si neizmerno strpljiv sa mnom i
neverovatno dobar. Želim da kažem da –
to svi znaju, Kad bi iko mogao
da me spase, bio bi to ti.
Izgubila sam sve osim
uverenosti u tvoju dobrotu. Ne želim
da ti dalje remetim život. Ne verujem da je moglo postojati dvoje
ljudi
srećnijih od nas.
V.
Rečna struja je brzo nosi. Izgleda kao da leti, to čudnovato obličje, raširenih ruku, rasute kose, za kojim se talasa skut krznenog kaputa. Plovi, teško, kroz pruge tamne, zrnaste svetlosti. Put pred njom nije dug.
Preuzeto iz romana Sati Majkla Kaningema
preveo s engleskog: Zoran Paunović
Arhipelag, 2018.